О књизи: година / – А докле ћеш ми ићи на живце?! – љутио се плавооки косац. – А зашто сам ја изабран за вашег ментора?! - јадао се. „Па, жао ми је...“ промрмљао сам криво. - Како ме љутиш! – Ноан је заискрила од иритације. "Сам твој изглед је бесни!" – Шта му је? – покушао је да узврати. - С њим све није у реду! - Шта тачно? – збуњено се погледала. „Твоје панталоне...“ жетелац је стиснуо зубе, заћутавши. - Шта, панталоне? – трепнула је трепавицама, полако се окрећући. „Изгледа да ми добро пристају“, засмејала се, испруживши задњицу пред његовим погледом. - То је то! - чуо сам љутит глас. – Па обуци нешто опуштеније да ме не одвраћаш од посла! Као да немам ништа боље да радим него да те гледам у дупе по цео дан!